Nastavnik koji u svom razredu ima dete sa epilepsijom, trebalo bi da obrati pažnju na sledeće:
- Informisati se o bolesti
- Zapisati postupanje u slučaju napada
- Zabeležiti promene u ponašanju za vreme nastave i razgovarati sa roditeljima
- Upoznati razred sa epilepsijom
- Upoznati nastavni kadar sa posebnostima deteta
- Odnos između deteta i ostalog nastavnog kadra
- Obraćanje pažnje na idividualni tip učenja
Čest vid epilepsije kod školske dece je absensa. Absense se najčešće javljaju u jutarnjim satima, tako da je ovde bitno pre svega zapažanje nastavnika. To može da se manifestuje zastojem u govoru, nepotpunim rečenicama kod diktata. Dugoročni EEG zapisi su pokazali da na svaku uočenu absensu ide 100 neopaženih.
Često pre dijagnoze postoje odstupanja u ponašanju koja dovode do toga da je dete socijalno izolovano. Besmisleno postupanje, neuračunljivo ponašanje, nenamerno šutiranje – mogu da dovedu do društvenog izopštavanja.
Ograničenja koja dete ima trebalo bi uzeti u obzir kod ocenjivanja. Ukoliko je usporeno, po potrebi dati više vremena kod pisanih zadataka ili kontrolnih, ako ima izostavljenih delova na testu po mogućnosti ponoviti test, pre svega ako rezultat testa mnogo odstupa od uobičajenih sposbnosti deteta. Promena u rukopisu isto može da ukaže na napad. Bilo bi poželjno da se u školama vrši informisanje o epilepsiiji. Najbitnije informacije o epilepsiji bi bilo dobro predstaviti na način da je čak i medicinskom laiku razumljivo. Ova tema bi mogla da se uključi u osmišljavanje nastavnog plana. Potrebno je decu obolelu od epilepsije podržati bez predrasuda, kompetentno, na njihovom putu u samoodgovorni samostalni život.