Epilepsija postoji od kada postoji čovek i spada u najčešće hronične bolesti. Pošto epileptični napad može da bude veoma spektakularan, osobe sa epilepsijom su kroz istoriju stigmatizovane kako pozitivno tako i negativno.
Ljudi su još u Antici znali za epilepsiju i važila je kao sveta bolest, kao „opsednutost božanskim moćima“. U antičkim kulturama su osobe sa epilepsijom smatrane svetim ljudima jer im je naizgled lako padalo da se dovedu u stanje transa. Smatralo se da je ovo oboljenje duhovno stanje. Već u antičkom Egiptu i za vreme vavilonskog cara Hamurabija epilepsija je bila poznata. U Hamurabijevom zakoniku postojali su navodi koji su se ticali venčavanja osoba koje boluju od padavice kao i njihovog svedočenja pred sudom.
U vreme pre Hipokrata smatrala se „svetom bolešću“, poslatom od bogova. Lečila se prinošenjem žrtve i religijskim vežbama. Pošto su u antičko doba mnogi sveštenici i vračevi imali padavicu, smatralo se da je ta bolest izazvana natprirodnim silama, da božanska sila ulazi u telo i tako izaziva trzanje mišića, drugačiji izraz lica, izbečen pogled, često bacanje po podu, neobične zvukove i nesvesno odgovaranje na pitanja. Verovatno su stanje „opsednutosti“ postizali udisanjem isparenja ili dima posebnih biljaka koje imaju psihoaktivno, odnosno konvulzivno dejstvo.
Starogrčki filozof i lekar Galen verovao je da je dobro zdravlje balans četiri tečnosti u organizmu: krvi, žuči, crne žuči (melanholija) i sluzi. Bilo koja neravnoteža između ovih tečnosti dovodi do bolesti. Galen je istraživao mozak i utvrdio da mozak preko centralnog i perifernog nervnog sistema upravlja mišićima. Galen je u 2 v. prvi o epilepsiji govorio kao o svetoj bolesti i prvi je opisao „auru“ kao predznak epileptičnog napada.
Grčki lekar Aleksandar iz Tralisa, koji je pretpostavio da je mozak mesto nastanka epileptičnog napada, prepoznao je da i alkohol može da izazove napad.
Mada u antičkom dobu nisu imali leka protiv epilepsije, već tada su lekari savetovali obolelima od epilepsije da vode uredan život, da poste, da izbegavaju direktno sunce, plivanje, vino, premor i tugu (prema Celzusu u 1. v.n.e.)
Grčki lekar Hipokrat (oko 400. godine pne) odvojio je medicinu od religije i tako stvorio naučnu medicinu. Napisao je veliki broj dela iz oblasti medicine, između ostalog, i „O svetoj bolesti (epilepsiji)“. Smatrao je da epilepsija nije sveta bolest, već da ona ima svoj prirodni uzrok, da se hladna sluz uliva u toplu krv zbog čega se krv hladi i dolazi do zastoja. U vreme Hipokrata znalo se da je uzrok epilepsije prirodan. Lečila se sređivanjem načina života: dijetetskom ishranom, regulisanjem izlučevinama i gimnastikom.
Starogrčka medicina, sa Asklepijem i Hipokratom, epilepsiju je lečila religioznom terapijom, molitvama, postom, lekovitim biljkama, kupkama. Postignuti su mnogi uspesi, pre svega zbog sugestivnog verovanja u moći lekara. Hipokrat je ukazao na to da je epilepsija bolest kao i bilo koja druga, da je izazvana prirodnim uzrokom, da je to bolest mozga i da može da se leči kao i druga oboljenja.
I Biblija opisuje epilepsiju i kao jedino izlečenje vidi molitvu. U Bibliji se smatralo da je čovek koji boluje od padavice obuzet „zlim duhom“.
U srednjem vekusu uzrok epilepsije dovodili u vezu sa đavolom, zlim duhovima i demonima. Lečili su je molitvama, postom, hodočašćem, čak i egzorcizmom, molitvama svecima. Smatrali su da je epileptični napad Božija kazna ili demonska opsednutost što je za obolelog moglo da ima strašne posledice kao na primer eksorcizam (isterivanje đavola). Početkom 16. veka alhemičar i lekar Paracelzus ukazao je na to da uzrok epilepsije nije neprirodan, mističan, i da čak i životinje mogu da obole od nje. Nije uvek moguće izlečiti epilepsiju, ali mogu da se ublaže njeni simptomi.
U novom veku, u vreme Renesanse, sve više se koriste hemijske supstance u lečenju epilepsije: bakar, cinkoksid, srebronitrat, živa, bizmut, kalaj. Danas se zna da ovi „lekovi“ nemaju nikakav uticaj na epilepsiju.
U 17. i 18. veku su epilepsiju opet uvrstili u redove ostalih bolesti, a tek u 19. veku prirodan uzrok epilepsije je naučno dokazan.
Sredinom 19. veka dolazi do otkrića da brom ima dejstvo sprečavanja napada. U to vreme se i društveni položaj obolelih od epilepsije poboljšava. Otvaraju se prve bolnice gde im se pruža ne samo nega već i medicinska pomoć.
Tek u drugoj polovini XIX veka rasla su naučna i medicinska saznanja o epilepsiji i otkriveni su lekovi sa antiepileptičnim dejstvom koji se još i danas koriste: brom (1857.) i fenobarbitol (1912.).
20-tih godina XX veka otkriven je EEG aparat (elektroencefalogram) – aparat koji snima aktivnosti mozga, pa su konačno moždani talasi postali vidljivi.
Za vreme nacizma za osobe sa epilepsijom smatralo se, kao i za osobe sa drugim hendikepima, da nisu vredne života pa su ih prisilno sterilisali kako ne bi imali potomke sa ovom naslednom bolešću.
Tokom 20. veka otkriveni su dodatni lekovi sa antiepileptičnim dejstvom, a krajem 20. veka hirurgija je u epilepsiji doživela značajni uspon.
| Epilepsija se dovodila i u vezu sa mesečevim menama pa se smatralo da se napadi javljaju najviše kad je pun mesec. |
| Ranije se lečila čak i rupom u lobanji kako bi zli duhovi mogli da napuste glavu. |
| Svetac pokrovitelj epilepsije Sveti Valentin |
Bio je episkop i mučenik iz Interamne (današnji Terni u Italiji), živeo je u III veku, pogubljen je 269. godine odsecanjem glave. Zaštitinik je zaljubljenih, kao i osoba obolelih od epilepsije i kuge, koji su se zato i molili njemu.
